L’ART POUR L’ ACTION
Kako smo došle do ideje
Lezbejski festival u Novom Sadu poklonile smo lezbejkama ne tek tako, ne samo jer smo lezbejaka grupa. Festival je inspirisan lezbejkama, onim što su stvarale mesecima unapred, u prosoru NLO-a u kući medju lešnicima.
Gotovo tri godine okupljamo se sa mnogim prijateljicama i ponekim prijateljem u NLO-u, različitim povodima, od radionica, uglavnom kreativnih do druženja i žurki koje smo zapostavile poslednjih meseci…Inspiracija za festival L’ Art Pour L’Action bila je radionica za Primenjenu umetnost, koja se u NLO-u održavala od marta do juna 2007. Neverovatna sila kreativnosti i neverbalnog rada, to opipljivo što smo stvarale, u šali smo govoriel Lezbejska naivna umetnost , izgurala nas je iz Lezbejeskog prostora u tzv. javni Novi Sad.
Ideja ovog teksta jeste hronologija nastanka Lezbejskog festivala, i nama nije jednostavno da je napišemo, uglavnom jer gorimo od želje da zabeležimo sve, da pronadjemo svaku belešku o idejama, da se prisetimo svih slika sa radionica, svake srede.
U septembru 2006 godine započele smo nedeljni program u NLO-u. Bavile smo se različitim temama, imale gošće, ali smo ustavri želele da se lezbejke predstave jedne drugima kroz ono čime se bave… Krenule smo sa predstavljanjem umetnica. Izmedju ostalog tokom dve nedelje u februaru u NLO je trajala izložba tri umetnice: vajarke, slikarke i fotografkinje (ova izložba bila je organizovana u toku projekta „NLO klupče“koji je podržala Rekonstrukcija ženski fond). Ove žene su izlagale i ranije, vrlo su predane svojoj umetnosti, Ali nikada do sada nisu bile prepoznate i kao lezbejke umetnice Ili kao lezbejke umetnice, niti su se tako predstavljale. Želele su da se predstave u NLO - u, radovi su izloženi i videlo ih je preko 40 žena. Ovaj vid njihove prezentacije iakofokusiran na podršku lezbejkama ustvari je i zaokruženje njihovih umetničkih radova kojima bi inače mogao nedostajati ovaj segment.
Lezbejkama koje čine lezbejsku zajednicu, ali koje nisu aktivistkinje umetnost predstavlja posebno zanimljiv način da poveruju lezbejskoj grupi, da se približe jedne drugima, da se i same aktiviraju. U to smo verovale i to se tokom više od šest meseci različitih programa potvrdilo. Nakon ove izložbe, jedna od umetnica pod pseudionimom Svemirka došla je na ideju da organizuejmo radionicu za Primenjenu umetnost, koju bi ona vodila. Radionica je bila otvorena za sve žene i organizovana je svake srede od marta do juna ove godine. Radile smo materijalima koje žene lakše mogu da priušte: papir, lepak, gaza, žica, DAS masa, akrilne boje…Na početku smo bile smo entuzijastične, svaka radionica trajala je oko četiri sata. Neke od žena prvi put su posetile NLO. Međutim, kako su nedelje odmicale i atmosfera je bila različita .Od prvog susreta kada smo nesigurno crtale svoje želje, a želja je bilo puno i bile su ogromne, do situacija kada nam se sve činilo komplikovano pa su neke i odustajale. Pomagale smo jedna drugoj dok se sekla žica starim kleštima, pravile smo zajedno masu koja lepi… Vremenom je bilo jasno da ćemo imati dosta lampi i masaka i počele smo da razgovaramo o izložbi koja će biti vidljiva Novom Sadu, u nekom javnom prostoru… Lori je rekla “Hajde da napravimo mali festival lezbejske umetnosti. Imamo žene koje će želeti da učestvuju na razčličite načine, da nešto pruže…”
Tu je bila Jane, gošća aktivistkinja iz Bostona, ona se bavi modernim plesom i u to vreme već je najavljena radionica modernog plesa. Želela je da nastupi. Imamo Fens teatar, nekoliko javnih prostora za koje smo znale da su dostupni…
Ideja je bila da se festival organizuje u periodu tokom meseca Ponosa .Za to nismo imale puno vremena, a i odlučile smo da trazimo sredstva kako bi neke od ucesnica bile i tako podržane…Onda smo se obratile BCIF.Čekale smo rezultate konkursa…Nestrpljive.. Naravno znale smo da ćemo i mimo tih rezultata nešto organizovati... Žene su se aktivirale sve više. Zmajče je želela da nas vidi što više žena, Ana je jako želela koncert, Ibi je želela sve….Saška nas je obradovala u vreme kada je entuzijazam popuštao, prelomom flajera za samu izložbu.
A KADA JE FESTIVAL POČEO…
Tokom prvog dana, pred večernje otvaranje izložbe u Art klinici, u NLO su pristigle gošće iz regiona… Atmosfera medju nama bila je prilično napeta, delom smo bile vrlo uzbudjene i raspoložene, delom smo brinule da li će sve proći kako treba. Dan pre dobile smo poziv od novinarke novosadske televizije da tog jutra najavimo otvaranje…Bilo je komplikovano objasniti da je dogovor da se festival ne najavljuje unapred bezbednosti radi. To je bilo obećanje NLO-a dato lezbejkama. Svemirka i Jane postavile su izložbu prethodnog dana u Art klinici, mi ostale smo pripremale NLO za sledeći dan, kuvale, dočekivale gošće…
Veče u Art klinici bilo je najposećenije. Bilo je onih koji su kritikovali radove, bilo je onih koji su stidljivo virli brinući se da sve prodje u redu i mirno, bilo je onih koji su zapravo znali koliko je ovaj događaj podrška za lezbejke uopšte.
Nekoliko stvari bilo je vrlo karakteristično. Atmosefra u Art klinici, taj osećaj koji smo sve imale, u ovom novosadskom, na neki način već kultnom umetničkom prostoru, taj osećaj kao da je potpuno uobičajeno da lezbeke tu promovišu svoju radionicu i organizuju performanse...
Radovi žena nisu potpisani i to je bila zajednička odluka, jer neke od žena su želela da se potpišu, a neke to nisu mogle ili nisu želele… Poštujuci pozicije ovih drugih, lako smo se sve složile da nijedan rad neće biti potpisan u znak solidarnosti sa svim lezbejkama koje nikada nisu javno govorile o svom identitetu. Dakle, taj gest bio je konkretno rešenje inspirisano nama samima i poruka da lezbejke nisu same, da razumeju jedne druge i da se nadaju, kako su neke komentarisale nekom “masovnom lezbejskom izlasku”
Drugi dan bio je posvećen osobama koje su podrška lezbejkama i koje su taj dan posećivale NLO. NLO je bio prepun, atmosfera je bila posebno opustena u Lezbejskoj kući pod lešnicima.Osoba od podrške , moramo reći, nije bilo puno, ali u ovim situacijama jasno je i da smo mi jedne drugima podrška i da smo tu. U nekom momentu tokom dana pristigle su devojke koje tu nikada nisu bile. Bile su vesele, različite, kretale su se po prostoru, sve ih je zanimalo, posteri, knjige, filmovi. Ova nova energija bila je vrlo osvežavajuća za sve. Dalje je bilo jasno da se mnoge žene poznaju sa različitih foruma, da znaju nadimke i /nik names/ jedna drugoj, ali da se tu prvi put upoznaju. Veoma dirljivo…
Treći dan je bio projekcija filma “Before Stonewall” u omladinskom klubu CK13, Crna kuća. Tokom izgradnje Crne kuće pozvali su nas mladići iz AFANS –a /Antifasisticka akcija Novog Sada i najavili da će kuća uvek biti otvorena za nas i naš aktivizam. Sama kuća znacajna je za Novi Sad i za NLO
U CK13 bio je samo uzak krug ljudi, uglavnom žena i nekoliko mladića iz AFANS.
Četvrti i završni dan festivala provele smo sa svim gostima u prostorijama NLO – a, zajednički ručak, razmena utisaka, zajedničke ideje o sle
Ideja prvog lezbejskog festivala jeste da on zaživi I kontinuirano se dešava svake godine.
Novosadska Lezbejska Organizacija – NLO je smeštena u kući među lešnicima. To ogromno drveće leti pravi hlad u kom se lezbejke okupljaju da bi se zabavljale, razmišljale, razgovarale, konfrontirale i da bi se organizovale.
No, ta umetnost u svim ovim kontekstima i klasifikacijama koje same sebe negiraju ali su ipak tu, stoji i individualno i kroz umetnice koje su lezbejke ili svoju umetnost posvećuju lezbejkama.
Naš mali ( u pogledu trajanja i količine sadražaja) L’ art pour L’ action / Umetnost radi akcije / oglasio je lezbejsku umetnost i u Novom Sadu, ovaj festival vikao je na sav glas o lezbejkama, o lepoti koju stvaraju pod raznim pseudonimima…
Festival su organizovale Lori, Jelena, Zmajče, Ana, Ibolja, Saška, Jane, Slađa. Ideja prvog lezbejskog festivala jeste da nastavi da postoji tj. da bude aktivnost, na kojoj želimo predano da radimo i ojačamo ga.
Osim konkretnih projekta, kakva jeste ovaj festival finansiran od strane BCIF, NLO funkcioniše na entuzijazmu, želji, verovanju da je neophoodno pružiti lezbejkama lezbejksi sardžaj, uputiti ih na lezbejsku kulturu koja u najlepšem svetklu predsatvlaj lezbejski identitet. Tja put entuzijazma reklo bi se, teži je I sporiji I uz sve mane , zvuči tako utopistički, ipak postoji!!!!!!!!!
Neophodno je da ova dešavanja od 5 do 8. jula stavimo u kontekst. U Novom Sadu tih dana najavljivana je Gej parade ( LGBT Vojvodina), sa nacističkih sajtova već su sti
Festival smo organizovale u gradu u kom fašizam ima nameru da pusti korenje, tj. da ga ojača, koji čini nam se da je kao multikulturalni izabran da bude središte novog militantnohg talasa, koji naravno nije je naravno samo nastvak priče… Pripreme smo finiširale u vreme kada je Vlatko Salaj nama do tada nepoznati najavljivao obeležavanje Dana Ponosa, i trebalo nam je vremena da razum,emo da on ne razume da jet a misija koju ima nemoguća sa takvom motivacijom koja nije aktivistička koja nije za druge, kada on neozbiljno ….
Lezbejska umetnost nije svaka umetnost koju kreiraju lezbejke. Mi ovde mislimo na onaj rad koji je posvećen lezbejkama, koji služi nama ili je nama inspirisan.
Iako uglavnom cilj umetnica koje su lezbejke nije da svoj rad “ukalupe” u lezbejsku umetnost, jer bi je tako mogle suziti, već …jer naravno da je biti lezbejka samo jedan od naših identitata..Međutim sistematsko izostajanje ovog segmenta takođe osiromašuje jer u svom smislu nosi strah od političke konotacije, opasne po javnost I lični I emotivni process…
Umetnost radi akcije je rad lezbejki koje se bave ili pak ne, umetnošću, ali su svoje umetničke izraze posvetile lezbejskom identitetu..Umetnost radi akcije.. Radionica koju smo organizovale u NLO tokom festivala bila je zamišljena kao podrška lezbejkama kroz umetnički izraz, neverbalno pre svega. To je dobar način za izraziti sebe.
Lezbejska umetnost stoji kao na promaji, ili je utonula u LGBT umetnost, u kojoj ispada iz klišea koji je main steram ili sa Queer pozicije, koja na ovim prostorima ne daje jasnu političku sliku u odnosu na lezbejsku egzistenciju i ne imenuje ( iz raynih rayloga) ono što je lezbejsko…
No, ta umetnost u svim ovim kontekstima i klasifikacijama koje same sebe negiraju ali su ipak tu, stoji i individualno i kroz umetnice koje su lezbejke ili svoju umetnost posvećuju lezbejkama.
